Tehničko Znanje

Prihrana žitarica i vrste đubriva

Snažan porast useva i postizanje visokih prinosa zrna su usko povezani sa racionalnom ishranom biljaka tokom fenofaza bokorenja i izduživanja stabljike.

Na razvoj useva poseban uticaj ima dovoljno snabdevanje azotom i predstavlja odlučujući faktor koji određuje visinu i kvalitet proizvodnje:

U fenofazi bokorenja, prisustvo azota i fosfora (iz osnovnog đubrenja) podstiče formiranje izdanaka, povećava broj klasova i ukupnu lisnu površinu po hektaru i stvara povoljne uslove za visoku bilju produktivnost.
U fazi izduživanja stabljike, dolazi do povećanja biljnih potreba za azotom. Dovoljna količina azota omogućava izdancima da napreduju, povećeva se broj klasova po hektaru i broj zrna po klasu i produžava biljci životni vek.

Opšte je poznata činjenica da je biljci nepohodan azot, postavlja se niz pitanja na temu vremena primene azota, koliko je biljci potrebno azota i koji tip azotnog đubriva upotrebiti.

Odgovor na pitanje kada i koju količinu azota treba upotrebiti, daje nam sama biljka:

U poljima sa malom gustinom biljaka, neophodna je rana prihrana (pre ili na početku bokorenja) sa velikim količinama azota radi povećanja broja izdanaka što utiče na adekvatnu pokrivenost polja i povećanje prinosa po hektaru (100 – 140 jedinica azota po hektaru – za pšenicu).
U poljima sa velikom gustinom biljaka, neophodna je kasnija primena prihrane (na početku faze izduživanja stabljike) sa manjim količinama azota da bi se izbegla mogućnost pojave bolesti i poleganja useva. (70 – 90 jedinica azota po hektaru – za pšenicu).

Postavlja se pitanje na koje je teško dati odgovor – koje je najbolje azotno đubrivo za primenu u žitaricama. Tokom godina storena je konfuzija oko upotrebe različitih oblika azota u usevima.

Predstavićemo vam prednosti i mane svakog azotnog đubriva koje se primenjuje u usevima žitarica.